Na zapadnoj strani New Orleans-a žive neobrazovani, kulturno i ekonomski siromašni američki crnci. Njihova muzika bila je bazirana na jednostavnim melodijama i kompleksnim unakrsnim ritmovima, kombinovanim sa nerazgovetnim izgovorom, vibratom, sinkopiranim ritmovima i „bluz notama“. Pesme koje su pevali bile su najvećim delom duhovne ili su pevane kako bi prošlo vreme tegoba i teškog rada. Pesme su zapravo bile podsticane jer se činilo da radnici bolje rade uz umirujuće efekte muzike. Njihova muzika bila je karakterizovana više pamćenjem i improvizacijom, nego formalnim vežbanjem.
1894. segregacija od strane zakona bila je u dejstvu u New Orleans-u, te je viša klasa Kreola bila primorana da živi na zapadnoj strani sa siromašnim, neobrazovanim američkim crncima. Mešavina dva stila muzike i dve kulture sudarile su se i stvorile početak džeza.
Džez se menjao i nove forme su se često razvijale. Između 1890. i 1900., „Ragtime“ i Bluz bili su u modi. Činilo se da je New Orleans meka novih izvođača i zvukova koji su uključivali sve, uključujući (ali nisu bili ograničeni samo na njih) duvački orkestar, Ragtime, marševe, pop, igre i Bluz. Muzika se širila na sever i zapad preko putnika migranata i ploča. Džez je stvarno postigao uticaj do 1920-ih kada su se belci adaptirali i počeli da ga imitiraju. Neki od lidera popularnih džez bendova bili su Joe „King“ Oliver, Louis Armstrong i Ferdinand „Jelly Roll“ Morton. Ovi bendovi svirali su stilom koji će postati poznat kao Dixieland. Plesanje je postalo poslednja moda tokom 30-ih. Mnogo ljudi želelo je da se otrese depresije igranjem. Tako se džez razvio u nove tipove muzike za igranje.
Do 1940-ih, džez se razgranao u mnogo stilova. Postojali su Bop, Traditional, Swing, Dixieland i latino uticaj na džez. Džez ima raznih formi čak i danas. Acid Jazz je najnovija forma džeza i postaje sve popularnija. Džez ima toliko veliku mešavinu ritmova i taktova da nikada neće prestati da postoji.
